МАШО

Сјећам се као да је јуче било, хладна априлска ноћ, језа ме обавијала и стезала без милости. Умрла сам тада. Сјећам се да сам ходала, а нијесам знала куда, била сам поред твог гроба, чекала да ме неко пробуди из језивог сна. Али, није био сан, отишао си на пут без повратка. Сјећам се колико си велики порастао, колико си био невин и радостан, као плави анђео. Другачији од других, већ тада припремљен за други свијет. За један мали живот довољна је била и бол за тобом. Али отишао је и Докиле, тако си га звао. Али, не, није крај, само успутна станица до поновног сусрета и загрљаја, до бескраја. Волим те изнад свих граница, а до тада нека те Докиле мази и чува.