Марија Мара Кнежевић

Пет година је прошло, мајко моја, а празнина коју си оставила у мом срцу и даље боли сваког дана. Недостајеш ми више него што ријечи могу описати. Недостаје ми твој глас кад бих жељела да ме саслушаш, твој смијех кад дијелимо ситне радости, твој загрљај који је увијек умирио све моје бриге. Недостаје ми да сједнемо заједно на кафу и причамо о животу, као некада, да осјећам твоју близину у обичним, свакодневним тренуцима који су сада само сјећања. У сваком цвијету који процвјета видим тебе. Његова љепота, мирис и тиха снага подсјећају ме на твоју доброту, твоју стрпљивост и њежност. Вољела си цвијеће јер си, баш као и оно, расла тихо, складно и лијепо. Таква си била и са мном – увијек си знала када да ме подржиш, када да ме посавјетујеш, када да ме само саслушаш без ријечи. Недостајеш ми у свакој ситници живота – у шали коју бих вољела да подијелим с тобом, у успомени на твоју мудрост која ме водила, у обичном дану када бих само хтјела да осјетим твоју присутност. Свака радост и свака туга носи твој траг и подсјећа ме колико је твоја љубав била и остала неизмјерна. Молим се и надам се да сада почиваш у миру, осјетивши колико те волимо и колико нам недостајеш. Заувијек ћеш живјети у мом срцу, у мојим мислима, у сваком осмијеху и свакој сузи – јер љубав коју си ми дала не престаје ни кад родитељ оде..