МАРИЦА ПЕРУНИЧИЋ

Прије 40 дана плакала сам тик поред тебе, први пут да ми ниси обрисала сузе. Први неузвраћен пољубац, први пут да си ме дочекала без осмјеха. То ме је још више бољело. Око мене твоји кумови, грле ме и говоре да си сад на неком љепшем мјесту. Зар ти са мном није било лијепо? Како неко тамо мјесто може да буде љепше од нашег загрљаја ? Чеках и за овај рођендан, да ми честиташ прва, као и сваки претходни, али је телефон ћутао, најгласнијом тишином која боли до сржи. Свему си ме научила, осмјеху када је најтеже, да будем достојанствена кад ме највише боли, а заборавила си да ме научиш како се без тебе живи? Колико ћу још пута морати да уђем у стан, па да схватим да ме тамо нећеш дочекати? Колико још свијећа треба да упалим, а да их сузама не угасим? Анђеле мој, извини што ти сваки дан сузама реметим мир, јер знаш, за неког кога више нема, превише те има. Дани почињу и завршавају се са тобом. И не постоји смрт, само сеобе. Волим те бескрајно. Недостајеш нам !