МАЈСКИ БОЉЕВИЋ

Тринанестог августа је освануло јутро за које сам се надала да нећу. Ево двије године откад си нас напустио. Боли ме твоја смрт, боли немогућност да још нешто урадим за тебе – та помоћ је била израз моје љубави. Знала сам да када теби будем морала рећи збогом, биће то збогом најбољој особи, најбољем мужу, најбољем оцу, најбољем пријатељу. Требало је снаге да се снађем и суочим са самом собом после преживљене трауме. Нико се није нашао да помогне у најтежим тренуцима и остаје опоравак од прихватања да никад више нећемо бити заједно. Био си моја снага, а ја твоја слабост. Са тобом сам пролазила живот и ја боље друштво нисам могла имати. И опет бих све исто урадила и све је вријед‌јело. Уливао си ми осјећај безбрижности својим ставом и загрљајем. Држао си њежно моје срце у својим рукама. Са тобом сам дијелила најдубље страхове, бол и патњу, трауму. Одговарао си ми са разумијевањем, добротом и љубављу, стајао уз мене кроз успоне и падове са ријечима „са мном си сигурна“, да никад нисам сама и ја сам све остало носила са лакоћом. Хвала на срећном животу крај тебе, што си кад је туга и срећа био уз мене. По теби ће се мој живот звати. Вољели бисмо да си био ту кад је Мајски славио полуматуру, да загрли драге руке, кад отвори врата да угледа очи миле, насмијеши се и каже „ћао, тата“, да те његов осмијех утјеши. Лепи мој, боли свако сјећање на тебе, боле слике, разговори, боле мјеста не која смо одлазили. Остала је на срцу рана, бол, туга и ја ћу са тим живјети и умријети. Волимо те.