МАЈКА

Душе нам болују као и оног дана када си отишла у загрљај Анђелима. Бол не пролази, и неће. Само некако, ето живимо са тим. Али, увијек нас изнова дотуче чињеница да је вријеме које смо већ без тебе, дјелић само у односу на оно које долази. Лијепо, и мање лијепо. А тебе нема годину већ. Ни данас, ни сјутра. Никад више, Вило наша. Ништа не може надомјестити топлину твог загрљаја, боју твог гласа, сваку критику, савјет, добродошлице и испраћаје. И све друге радости које си нам приређивала. Дом је постао кућа, хладна. У свему што је лијепо, племенито и добро, си оставила неизбрисив траг. Наша љубав јача је од живота, и од смрти. Нема јој краја. Срце памти све, вјечно! Показала си нам како је то бити вјечити борац, подршка и ослонац. И како да прелазимо све животне препреке, а поставила си нам најтежу! Прерано, рано наша! "Нагоркињо, наша вило, наша снаго, наша сило! Наше лијепо пољско цвијеће, никада те твоја дјеца заборавити неће!"