МАЂО

Величино моја, неко живи а није жив а тио нијеси жив а живиш у нашим срцима, успоменама, мислима и сваком нашем дау. По први пут у животу љута сам на тебе, сунце моје... Љута што си тог проклетог дана, отишао тамо и што нам се никад више нијеси вратио. Да ми је, брате мој, да те могу вратити, да те чврсто загрлим и испричам ти све оно о чему ћутим, а што би некад прво теби рекла. Не знаш брате какав си хаос направио у нашим животима, колику празнину, бол и тугу... Стално се питам зашто баш ти, муко моја, ти, једна чиста душа пуна живота, љубави и радости. Сад нам и најљепши дани доносе тугу, јер их више не дијелимо са тобом. Често ухватим тебе како те чекам да дођеш, како ослушкујем звук твог аута у мом дворишту и онда онај твој препознатљив улазак у кућу. Боже, колико ми све то фали... Тешко се носим са животом без тебе, брате мој, ал најтеже ми пада кад видим мајку како пати. Како да утјешим ону која те родила, како да јој ублажим бол, кад ни сама не знам како да живим без тебе? Чувај нас одозго а ја ћу те чувати у срцу док дишем.