ЛУКА БУЛАТОВИЋ

15. октобар, Дан који се свима нама урезао у срце на најтежи и најболнији начин. Дани када си све нас заувијек напустио – тих, достојанствен, са пажњом и бригом, као и увијек. Отишао си смирено као да си желио рећи да ћемо се видјети за пар дана. А ми ни слутили нијесмо да је то био твој последњи опроштај. Какав је то терет који си носио и који те сломио, а да нико од нас није могао видјети? Питање које нас тишти и данас, док свака година доноси исту тишину – ону у којој чекамо истину, да сазнамо ко нам те тако окрутно истргао из загрљаја. Четири године су прошле а чини се као трен, јер сјећање на тебе живи у свему што јесмо. Твоја доброта, снага и мир које си уносио у наше животе и даље живе – у захвалности и пријатељствима која си нам оставио иза себе. Корачамо поносно, носећиа твоју снагу и љубнав према бољем сјутра. У сваком дану, сваком трену, сваком даху – ти си ту. Хвала ти за све што си био и што јеси у нашим срцима. Твоје име изговарамо с тугом и поносом али и са надом да ће истина једног дана проговорити.