ЉУБОМИР ЉУБО НИКИЋ

Наш вољени Љубићу, Како да ти напишемо све што нам је у срцу кад си ти био наше срце? Још те чекамо у тишини дома. Понекад нам се чини да ћеш отворити врата и насмијати се, позвати нас. Вољели бисмо да можемо да ти кажемо још хиљаду ствари – колико те волимо, колико нам фалиш, колико нам значиш и даље. Ти си био наша снага која нас је водила кроз живот. Био си наш заштитник, наш мир у немирима. Поред тебе све је имало смисла. Бескрајно смо те вољели. Та љубав није нестала с твојим последњим дахом. Не, Љубо, она још живи у сваком нашем кораку, у свакој мисли. Недостајеш више него што ријечи могу да кажу. Љубав коју си нам дао је наше вјечно свијетло. Чувај нас одозго, као што си нас чувао на овом свијету. Иако боли, осјећамо захвалност што смо те имали.