ЉИЉАНЕ КАЖИЋ

Година прође, а као да је јуче било... Исто ме јако боли, сунце моје мило. Изгледа да за мене вријеме не ради, што те више нема, више ми фалиш. Фалиш нам свима, а понајвише мени, знаш ти добро што си значила мени. Кад би знала колико сам поносан на тебе, можда би дошла и загрлила мене. Да се поздравимо онако како треба, па онда путуј међу анђеле првог реда. Без поздрава си пошла тог дана, само си сузу пустила и посла даље сама. Када је најтеже и кад живот туче, ја се сјетим твојих ријечи и то ме извуче. Храброст твоја је твоја врлина, кад си најслабија била најјача си била. Издржала си због мене ти велике ране, имала си жељу ал је срце одлучило да стане. Срце велико, а душа још већа, то ми је на тебе успомена највећа. Са поносом ћу рећи да сам твој син, а то је за мене највећи чин! И кад дани буду мало лакши, кад тишина престане да прави буку, ти и тада нећеш стати, живјет ћу ја за тебе. Милости моје душе, поносу могу бића, и кад запалим за тебе свијећу, она тешко гори у мени, знам да ништа урадит не могу, да би опет дошла мени. Жеља да те видим од свега је већа, можда ти не умијем рећи како боли, ал нек ти умјесто мене каже та свијећа. Упаљена од љубави и чистог срца гори, кад би знала како тај тренутак боли. Задњи ред теби пишем, и топли поздрав шаљем теби па кад се сретнемо некад наставит ће се као што је било, јер је ово само довиђења, а никако збогом, сунце моје мило! Волим те.