ЉИЉАНА БЕШОВИЋ

Моја мајкић, тако сам те звала. Још не вјерујем да сам те изгубила, да ми те више нема да ме кући дочекаш, загрлиш, да нас на ручак најљепши окупиш. Како да кажем д‌јеци, твојим унучадима да им више нема бабе Љиље и да је више никада неће пољубити ни загрлити... Како, моја мајко. Волимо те пуно сви, и само Бог зна како ћемо даље без тебе. Тамо горе те више ништа неће бољети нити мучити. Чувај нас а и ми ћемо тебе чувати од заборава.