ЛАЗАРА ЛАЗА ДЕЛЕВИЋА

Вољени мој брате, прође тешких 40 година, а сваки дан тежак и дуг као свака та година када сам сама кући. Исплачем се да олакшам себи, а када ми суза крене пред другима ја покушам да је вратим одакле је кренула. A она је јача од мене и онда крене море суза и препустим се њима и емоцијама јер је јачe од мене. А како и не бих када зла коб и зли људи прекидоше твој млади живот у најљепшим годинама. Твоја урођена физичка љепота, снага и доброта је надвисила те мале људе, мале у сваком смислу, око тебе па су на нељудски, нечојски начин одлучили да ти одузму живот. Ја, наши отац и мајка остадосмо да тугујемо и оплакујемо твој гроб до судњега дана. Родитељи се преселише у вјечност и са собом понесоше живе ране у својим душама, а ја остах да као сирак тужни без игђе икога оплакујем ваш заједнички гроб. И док ово пишем размишљам о теби, мој брате јединче, моја заклетво и још увијек се надам да ћеш доћи и да ћу се пробудити и рећи да је то био ружан сан. Да ћеш ми доћи да ти склопим руке око врата и изјадам се на братском рамену. Али, брата више немам, имам само успомене и сјећања. Пред тобом је био живот јер си тек почео да живиш, требало је да ствараш породицу и да се сви радујемо томе, али те анђели узеше јер си им требао у њиховим редовима. Непреболу мој, волим те и тугујем довијека за тобом.