Ксенија Давидовић

Ријечи су сироте и немоћне да искажу тугу коју си оставила одлазећи Господу нашем. Пробам да завршим све оно што си започела и због чега си истински живјела. Белуга, у коју си све уложила до голог живота, заблистала је небеским сјајем и упослила 300 радника, од којих данас живи 300 срећних породица. Да ништа на Земљи нијеси друго урадила, а то је само д‌јелић онога што је био твој живот, довољно је за више генерација. То те је уписало у вјечни живот бесмртника јер је то пројекат којим ће се поносити држава за сљедећих хиљаду година. Обећао сам ти на четрдесетодневном помену да ћу, за твоју душу, обновити монашки конак и цркву на Скадарском језеру (Врањина). Монашки конак је обновљен у цјелости, а цркву нијесам могао, јер је у нашој држави теже прибавити неопходне папире него саградити цркву. Како тада, тако и данас. Довршио сам споменике, које си ти започела, нашем Светом Митрополиту Амфилохију, али је слаба нада да ће власти дозволити да се поставе на одговарајућим локацијама. Но, нада посљедња умире. Во вијек вјекова, драги мој Мићко. С вјером у Господа