КАТИ

Нијесам те доживјела само као жену која је четрдесет година дијелила са мојим оцем. Била си дио моје куће, мога дјетињства, моје Лоле и једног времена које је твојим одласком заувијек завршено. Хвала ти за сваки комад хлеба који си ставила на сто, за сваку бригу коју можда тада нијесам умјела да видим, за све године рада, одрицања и трајања. Хвала ти и за оно што си ми на крају свога пута повјерила. Твоје ријечи нијесам заборавила. Знам колико ти је било важно гдје ћеш почивати. Жељела си једно мјесто, а живот ти ни ту последњу жељу није испунио. Али, бако, данас вјерујем још више. Није најважније гдје ће човјек тијелом бити положен, већ куда ће његова душа отићи. А пут душе не одређују ни људи, ни гробно мјесто, ни камен над њим – него живот који је човјек иза себе оставио. Одласком твојим откинут је један велики комад старе Лоле и једно домаћинство какво више не постоји. Остају успомене, остаје захвалност. И остаје моја ријеч дата теби. Оно што је било лијепо чуваћу, оно што је бољело предајем Богу, а оно што је било истинито остаће. Нека ти Господ опрости сваки људски гријех, нека прими твоју уморну душу и подари јој покој тамо гдје више нема ни бола, ни страха, ни неспоразума, ни растанка. Почивај у миру, моја Като, и нека ти је лака свака земља под којом почиваш!