МИОМИРКИ ЈОВИЋ

"Сунце моје...” Тако си нас звала сваки пут – њежно, с осмијехом, онако како само бака зна. Твоје ријечи су нам биле заклон. Твој осмијех – наше уточиште. Нијеси много говорила, али си нас вољела највише на свијету. То смо осјећали, сваког дана. Твоја љубав траје. У нама. У свему што радимо. У свему што јесмо. Заувијек ћемо бити твоје „сунце моје“. А ти, бако, заувијек наше свијетло. Недостајућеш више него што се ријечима може рећи. Али, знај, да ћемо те вољети - увијек. С љубављу и неизмјерном тугом,