ЈОВАНУ СИМИЋЕВИЋУ

2 године и 3 мјесеца трајала је борба, радили смо све да те лишимо гроба. Твоја болест била је јака, знали смо сви али лавље срце имао си ТИ. Научио си ме ријечи извини, добар дан и како да будем добар и културан. Читавог свог вијека ниси ни мрава згазио а виђело се да те живот није мазио. Цијели живот изгурао си како лав, имао сам само једну жељу, да ми будеш деда здрав. Патим за најбољим човјеком, имам привилегију што сам те звао „дедом”. Ниси успио болест да преживиш али знај деда да ти у мени живиш. И сад кад више ниси ту на земљи остао си у мом срцу урезан у мени. Не могу да вјерујем да те више неће бити ко ће ме сад од маме бранити. Мораћу без тебе даље у животу Осјетити нећу више твоју доброту. Похвала од тебе била је медаља Угледао сам се на тебе, Мог ЛИЧНОГ КРАЉА И сад кад те више поред мене нема, остаје ми навика кад неко покуца на врата ја мислим дошао је деда да му се у загрљај предам. Недостајеш деда пуно. Хвала ти за све. Никад те нећу заборавити.