ЈОВАН ВОЈИНОВИЋ

Прошла је година откако си отишао. Година у којој сам враћала наше разговоре тражећи у њима твој глас твоју топлину твоје тихо охрабрење. И увијек питање да ли сам ти довољно пута рекла колико те волим и колико си ми значио -колико је твоја доброта била миј ослонац. Бол није мањи. Само је постао дио мене. Празнина коју си оставио не попуњава се временом већ успоменама које чувам. Акроз све то води ме једно осјећање -понос. Понос што си био такав човјек. Понос што си био мој отац.Понос што сам твоја кћерка.Недостајеш ми, тата. Данас, јуче и сваког дана који ће доћи.