ЈОВАН МРВАЉЕВИЋ

Четрдесет дана откако чекам да се појавиш, да чујем твој глас, да ми се насмијеш и кажеш да ће све бити у реду. А нема те… И још увијек ми је тешко да изговорим да те нема. Као да негдје дубоко у себи и даље чекам да отвориш врата, да сједнеш поред мене и да све поново буде као прије. Недостајеш ми ти. Недостају ми наше јутарње кафе, твоје приче, наши погледи, начин на који смо једно друго разумјели и без много ријечи. Недостају ми наши разговори до касно у ноћ, када нисмо ни знали колико је сати, јер нам никада није било довољно времена једно за друго. Срећо, сјећаш ли се када смо причали да је наша љубав вјечна, као мач самураја? Тада смо то говорили са осмијехом, вјерујући да пред нама тек стоји цијели живот. Нисам ни сањала да ћу једног дана морати да доказујем ту вјечност тако што ћу те вољети и онда када више не могу да те загрлим. А волим те. И даље. Исто. Можда још јаче, јер сада знам колико један живот може да се промијени у само једном тренутку. Толико смо још тога требали имати. Још кафа, још ноћи, још разговора. Још наших глупости, смијеха, планова и оних наших „једног дана“. Највише ме боли што смо имали толико тога што је тек требало да буде наше. Четрдесет дана без тебе, а ја те и даље тражим у свему. У јутру. У тишини. У нашим пјесмама. У свакој кафи коју попијем. У свакој мисли која ми побјегне према теби. И знам да ћеш ми недостајати док год постојим. Наша љубав је за мене остала оно што смо увијек говорили да јесте вјечна и непокорива, као мач самураја. Јер ти ниси био само љубав мог живота. Ти си био мој живот. И зато љубави моја, чекај ме.