Јован Мрваљевић

Сине мој, душо моје душе, откад си отишао, све је тише, спорије и празније. Дани пролазе али моје срце и даље стоји на мјесту, тамо гд‌је сам те последњи пут загрлила. Сваког јутра, чим очи отворим на тренутак помислим да ћу угледати твоје име и прочитати твоје њежно “ Добро јутро, срце моје.” а онда схватим да те нема и бол се тихо врати. Увече када легнем, недостаје ми твоја порука “Лаку ноћ, волим те највише”. Сине мој, како мајчино срце да прихвати да више неће осјетити твоје руке око себе! Како да се навикнем на тишину у којој нема твог гласа, твојих порука и твог осмјеха! Кажу да вријеме ублажи бол, али мајка не престаје да воли своје дијете. Само научи да с том љубављу, носи и празнину. Није најтеже када неко оде, већ када останеш да живиш без онога кога волиш највише. А ја живим без тебе срећо моја са срцем које је заувијек остало подијељено. Један његов дио је овд‌је, а други је отишао с тобом. Недостајеш ми у сваком јутру и свакој ноћи, празницима и свим малим тренуцима, које бих најрадије подијелила с тобом. Недостајаће ми и оно обично “Добро јутро” јер из твојих уста и из твог срца било најњежније на свијету. Ако постоји мјесто на којем се душе поново сусрећу, вјерујем да ћеш ме тамо препознати. Сачувај ми свој загрљај, онај у којем је све било мирно. А до тада , буди ми близу, у сваком даху, у свакој сузи и у свакој успомени коју чувам као највеће благо. Не могу ти рећи збогом, јер мајка свом д‌јетету никад не каже збогом. Могу ти само шапнути, чувај ми мјесто тамо гд‌је нема боли, а ја ћу те чувати у свом срцу док год оно буде куцало. Спавај мирно, љепото моја. Волим те највише. Заувијек ћеш бити мој син, моја њежност, мој понос и најљепши дио мене.