ЈЕЛЕНА ИВЕЗИЋ

Прошла је најтужнија година у мом животу, а ја још нисам прихватио да те нема... Како вријеме одмиче, све више сам свјестан да нећу никад. Често ти долазим да потражим утјеху, да се испричамо, да се исплачем, да ти кажем шта има ново... У свакој си мојој ноћи прије него заспим, у сваком јутру кад се пробудим, у сваком дану који живим и који ћу живјети. У свакој си мојој исплаканој и суздржаној сузи. Свака је моја животна срећа мања, а туга бескрајно већа, откад их не дијелим са тобом. Знам да ни са неба не даш никоме и ничему на мене и то ће ми увијек давати снагу али један је дио мог срца заувијек остао са тобом. Бринем и увијек ћемо бринути о онима за које ниси стигла да нам кажеш да наставимо твоју бригу, а којима си дала и посветила свој живот. Поносни смо и у болу на њих и на све што је оставила твоја младост и љепота.