ЈАНКУ Радовом МРВАЉЕВИЋУ

Ђе си, сине, рано моја?Ђе почива младост твоја? Четрдесет иде дана, четрдесет живих рана. Свака рана без лијека, свака нам је довијека. Како ти је тамо ђе си? Кажи мајци, оцу, сестри. Јави ми се у сну, сине, да ме пуста жеља мине. Да ти видим црно око, насмијано твоје лице, да превариш на трен тугу, да потекну радоснице.Не знам да ли чујеш сине, и од бола и од јеке, свског дана молим те да причуваш своје секе. А за мајку и за таја ти причувај парче Раја.Па кад Господ то одреди да дођемо, срећо, теби.И данас ти најрадије дошли теби ако може. Али ђе би онда сестре?Ко ће њима да помаже?Зато ћемочекат срећо до судњега нашег дана а у срцу носит' тебе, вјечна си нам жива рана. Чуваћемо успомене на сокола и јунака и поносни вазда бити што те таквог роди мајка. Траг за собом оставио по широким областима, и испраћен наш јуначе са највећим почастима. Да те опет загрлимо, бол ће дане да нам броји, а до тада ти ћеш живјет' док живјели буду твоји. .