Јанку Мрваљевићу

Куд полеће млад соколе, па ме ране грдне боле? Што ујаку душу узе, могу ли те вратит' сузе? Немогуће, неко рече, ни ријека да потече. Пола мене недостаје, молитва ми преостаје. Да затражим ја од Бога да витеза чува мога, да га Свети Јован штити, можда ће ми лакше бити. Имао је ујак теби и планове а и жеље, не послуша тада мене и сад рани родитеље. Четрдесет ево дана од крваве оне ноћи како крену не слутећи да отуда нећеш доћи. Прежалити ујак неће што ме мало не сачека, можда бих те и спасио, а не могах из далека. Волио си уја свога, вјеровао све што кажем, ја сад себи не вјерујем него самог себе лажем. Лажем себе да ћеш доћи, дуге су ми црне ноћи. Узданица моја био, рано си ме оставио. Остаје ми успомена, да се њоме ујак дичи, ако Бог ми дадне сина - само нек' на тебе личи. Збогом срећо, збогом јунак, вољеће те вјечно ујак.