Јанку Мрваљевићу

Што ми оде, срећо моја, ђе судбина чека кобна, што ми оде око моје, рано моја непреболна? Обећ'о си надо моја да ћеш вазда уз нас бити, како ћу те туго моја, како ћу те прежалити? Жељела сам браћу твоју у сватове теби слати, врати нам се, дико моја, тетка ће ти живот дати! Отиш'о си, сило моја, ђе соколи иду птице, како ће ти родитељи, како сестре безбратнице? Дођи опет својој тетки, животом те мојим кунем, дођи сине да не чекам да те видим тек кад умрем! Кренуо је и твој тетак са далеког свога пута, да дочека свога Јала, остаћеш му рана љута. Жељела је тетка твоја сто година да ти броји, путуј радо с' анђелима, памтиће те вазда твоји,