ЈАНКО МРВАЉЕВИЋ

Четрдесет мучних дана питају се ђед и бака што те узе зла судбина покривена велом мрака. Зашто тебе, Јале мио, кад је на нас сад ред био? Ми Господа упитамо свако јутро, подне, вече, је ли знао да унуче од ђетета буде прече? Нијесмо га наљутили и несрећу дослутили. Свакоме се радовали и од свога добра дали. Али света књига рече - кад највише живот пече, кад научи на страдања, највиша су тад надања да ће бити Божјег гласа и вјечнога рајског спаса. Тамо ћемо тебе срести, на небеској чистој цести. Пожуриће ђед и баба, рањена им душа слаба. Да загрле свог унука, да их прође ова мука. А до тада наш анђеле небом царуј, шири крила, први ћемо теби доћи и лака ти земља била.