Јагошу Баћу Кандићу

Постоје људи у које стане висе од једног живота. Као да им је дато више даха,више свјетлости,више љубави и снаге него сто један човјек може да понесе. Такви не пролазе кроз свијет,они га покрећу. Ти си био један од њих. У теби није било ничег усиљеног,снага је била мирна,доброта ненаметљива,радост која није тражила разлог,свијетло које није тражило пажњу али су му се сви окретали. И нису те красили само ријечи,љепота,снага...красила те ријетка способност да будеш присутан цијелим својим бићем,да свакоме поклониш осјећај да вриједи,а то се не учи,не купује,то је оно ријетко Божанско у човјеку. Зато је твој одлазак већи од једне туге,од безброј туга. То је поред немања тебе и немање безброј начина и прилика да се буде жив због твог присуства. Неки одлазе остављајући успомене,а ти си поред успомена оставио мјерило. Мјерило доброте,снаге,мјерило радости,живота,мјеру оног што ме боли,мјеру љубави коју си несебично дијелио и којом си био вољен. Доказале су то уплакане колоне људи на твом испраћају у вјечност. Сви они знају какав си био брате ... И сви су вид‌јели како ти је живот отргнут. Зато данас,више него јуче,више него прошле године молим за исто...И само то. Волим те .