ЈАГОШ БАЋО КАНДИЋ

Брате, има ли ријечи да опишу твоје недостајање, овај бол. Са твојим одласком нестадоше све друге боли, прошле и будуће, ти си сав мој бол за овога живота. Пружам руке ка небу да те додирнем, вриштим да те дозовем, али нема одговора, осим по неки лијепи сан са тобом, да их је бар више. И питам се, колико је мрака било потребно, да угаси тако много свјетлости, твој живот?! Животна енергија је нешто највеће што човјек има а када је неко угаси у трену, то постаје неотплатив дуг. Немам права и не желим опростити твој живот, немам права ни ја бити било ко други. Напротив, задужујем их заједно са тобом, њих и све што су створили и створе, родили и роде, плаћањем вјечног дуга за твој живот, до краја.. вишеструко увећаног за све лажи, манипулације и нељудскост у протеклих годину дана. Њих и све који покушаше или покушају да им помогну а не поврате се. Као сто Псалтир каже:" Гле, крвопиоц заће неправду,трудан бјеше злочинством и роди себи превару". А ти сијај, љепото моја, обасјан најллепшом свјетлошћу, као у мом сну. Праведници одлазе на свете дане, праведници доносе свој суд. Волим те безусловно, одувијек и заувијек.