ИВО

Брате мој у пролазу поглед мој те наслути, однекуд можда да ћеш се појавити и да срешћемо се опет, увијек барем нада ми остаје. Нестајеш, и прича одавно није фер, а дан је тај што ме вара, а плаветнило неба мисли скреће па, кад падне ноћ, проклети дуги сати понос и инати неће ми дати да пратим траг, а знам све је ништа. Сломићу казаљке, вријеме ће стати космос ће чекати, да само умијем да те вратим. Тражим те, у туђим лицима у становницима неких других свјетова а гдје си ти? Ништа није исто од кад нијеси ту, а да је могло само дуже све да потраје.... Један за другим возови пролазе....