Ивана Кокотовића

Пишем а ријечи не долазе.Да се тјешим не знам како да се утјешим. Да плачем сузе нису довољне.Остаје само молитва јер једино она умирује душу. То нам је брате једино остало да се молимо Господу Богу да ти подари Царство небеско. Кад боље размислим брате у Христу, оде ти нама горе да се молиш за нас.Оде ти брате тамо гдје је мир и вјечна радост, далеко од пролазности овог овоземаљског живота. И питам се јесам ли достојан да се молим за тебе. За човјека који је био саткан од доброте, љубави, поштења и свих осталих вриједности које је један овоземаљски човјек могао имати.Толико си љубави несебично давао свима око себе да си својим животом оставио траг који вријеме неће избрисати.Вјерујем да ћеш нас све дочекати тамо гдје је све љепше и не сумњам да ћеш нам утабати пут као што си то и овдје радио. Хвала ти на свему.Моли Бога за нас грешне! Нека ти Господ подари Царство небеско, а успомена на тебе нека буде вјечна.