ИВАН ПОПОВИЋ

Вољени брате, двије године су прошле откако си нас напустио и научио сам да бол не престаје, само се претвори у пут који води кроз сјећања, тамо гд‌је си се ти смијао, тамо гд‌је си стао, тамо гд‌је си требао још живјети. И док носим ову тугу у срцу, гледам пругу која иде у бескрај који ја не видим, и вјерујем да негд‌је иза хоризонта постоји станица гд‌је возови стају, а душе се опет сретну. Јер ниједан воз не може однијети оно што си ти био мени, нити иједан километар може удаљити брата од брата. У нашим срцима живиш и даље, тамо гд‌је те нико и ништа више не може повриједити. Нека ти је вјечни мир. Заувијек си са нама.