ИВАН ПОПОВИЋ

Попушта даљина, чује се громки глас. Јасан је тон, хумор твој весело жубори. Али, шта да ти кажем, и даље је олуја, бијесно отима успомене, сили се над сликом ведрог јунака. Покосила је она срећу и породични жар, отргла стисак твоје енергије из загрљаја пријатеља. На тој ледини, ипак, љубав поносно стоји, говори сама за себе, тупи оштрицу заборава, слика пејзаже твоје радости, снаге твоје и дома твог, гради статуу твом интелекту. Није та судбина таква, украсти живот благи, а не дати тој души добротворној, безвременски украс и запис неизбрисиви. Корак по корак, одзвања у тој даљјни, чује се тај громки глас, а пут краси ненаметљив смијех и твоја искрена и племенита нарав.