ИГОР

Сине, и даље не могу да повјерујем да те више нема. Да нећу чути твој глас, да нећеш доћи, да те више нећу видјети. Сваки дан се будим с надом да је ово био само сан. А онда ме заболи стварност – тишина која је остала са тобом. Нема те – а свуда си. У сваком кутку куће, у сваком даху, у свакој мисли. Све што видим подсјећа ме на тебе. Ти си отишао код оца Зоћа а ја сам остала да живим са мало душе. Док ме има, имаћеш и ти дом у мом срцу. Почивај у миру, сине мој.