ИЋО

Даћу себи за право да кажем, поред бола твоје фамилије, да си био душа моје душе. Недостајеш ми... Они наши разговори, осмијех твој, кад кажем нешто блесаво, а ти ми кажеш: ,,Анђела!". Оно твоје Анђела што никад више чути нећу. Хвала ти за дочеке и испраћаје из оне куће... Хвала ти за све што си урадио за нас и ситно и велико... Поготово ти хвала за сваку игру са Матијом. Заборавити никада те неће, ни он ни ми, а Андреа ће знати за тебе јер ћу јој причати колико си диван био. Писала бих још дуго, дуго, али овд‌је ћу стати, нека остане на овоме и шта ћу рећи д‌јеци. Надам се да те мама Славица грли и љуби и да ћете се напокон ражељети једно другог. Волим те, Ићо.