ГОРАН - МАКАЗА АНЂЕЛИЋ

Оде мој соколе, јуначе са висина дурмиторских, не дочеках да ми осиједиш под кровом куће наше. Оста ми огњиште без твојега гласа, врата без корака твојих, а срце празно, ка’ пећина без пламена. Земља те примила, ал те душа не пушта. Био си стијена у бури, рука у невољи, ријеч у тишини. Зна Дурмитор како да чува своје синове, око моје.