ГОРАН БРНОВИЋ

Није вријеме однијело тебе, него мене оставило без пута. 20 година некоме много, а мени је сваки дан и исти минут у којем сам те изгубила. И сад, после свега ја се не бојим смрти – него живота без тебе. Научила сам да ходам без тебе, али никад нисам научила да идем даље. Живим овако – напола. Опет долази твој рођендан. И сваке године мислим да ће бити лакше да ти пишем, а никад није. Само сам научила да сакријем колико боли. Био си мој једини, моја сигурност, разум, све. И кад си отишао, угасило се свијетло у мени које се никад више упалило није. Недостајеш ми у тишини, у свим тренуцима када бих ти нешто рекла, нисам те заборавила ни једног јединог дана. И не тражим више пут даље, само идем кроз живот онако како знам, носећи тебе у себи, не као терет, него као дио мене који никад нестати неће. Носићу те у сваком свом дану, у сваком откуцају срца, док се једног дана оно не умири и пронађе те опет. До тада недостајеш ми више него што ријечи могу да издрже. Волимо те.