ЕВА МИЛАЧИЋ

Четрдесет дана прође откако си отишла тихо и болно, као најњежнија латица коју је вјетар однио са цвијета, а иза тебе је остала празнина коју нам ништа и нико не може испунити. Тешко је прихватити да те више нема међу нама, да твој глас више не чујемо и да те наше руке више не могу загрлити. Остала су питања без одговора, сузе које не престају и успомене које ћемо чувати као највеће благо. Увијек ћеш бити наша сестра, наша близина, дио нашег срца и наших живота. Како ћемо даље без тебе? Ко ће нам надомјестити твоју доброту, твој осмијех, твој глас и ону посебну топлину коју си само ти имала? Кажу да вријеме лијечи ране, али постоје ране које вријеме само научи да носимо. Наша рана је твој одлазак који нас је заувијек промијенио. Недостајаћеш нам у сваком јутру, сваком празнику, за сваким столом и у сваком тренутку када пожелимо да ти нешто кажемо. Данас, након четрдесет дана, не опраштамо се од тебе, јер од оних које волимо не можемо се опростити, само те повјеравамо небу и молимо се да ти рајски врт буде љепши од свега што смо овд‌је могли замислити. Својом чистоћом душе, добротом и несвакидашњом љепотом, ти си већ међу најљепшим цвјетовима тог вјечног врта. У нашим срцима ћеш живјети док год ми живимо јер ти ниси отишла из наших живота, отишла си само из нашег погледа и кад год процвјета једна њежна латица, помислићемо на тебе нашу сестру, нашу љубав и нашу вјечну бол. Почивај у миру, наша вољена Евице и нека те анђели чувају