ДУШКУ

Тешко је прихватити тишину тамо гдје је деценијама одзвањао твој громки глас. Отишао је наш Душко, човјек неукротиве душе чији је осмијех био снага свима нама. Наш колега, наш „дискретни херој“ осјећао је свачију муку као своју. У тренутцима када су одлучивале секунде успијевао је да буде врхунски професионалац и пријатељ. Те руке, које су нас чврсто грлиле, дочekале су први плач многе дјеце и из понoра вратиле многе људске судбине. Био је очинска фигура за младе колеге, увијек спреман да топлом ријечју и шалoм поправи тежак дан. Данас су хладни и пусти ходници Хитне. Само тишина. Нама које си онако топло звао „Лака мој“, „ Сунце“ остаје непреболна празнина. Путуј „Лака наш“! Путуј тамо гдје те чекају путеви небески –они непревезени и непређени, Вози мирно кроз вјечност, а ми ћемо те носити као вјечно „сунце“ у нашим срцима. П.С. Дуле, остаје оних пар твојих реченица да се памте и изговарају као једина