ДУШКО ДАКИЋ

Четрдесет дана без тебе, брате мој. У родној кући више нема твог гласа, нема твог корака, нема твог позива на телефон. Остала је тишина која пара душу и успомене које навиру са сваким новим даном. Тешко је помирити се са чињеницом да те нема, да више не могу да те чујем, да подијелим са тобом ни радост ни тугу. Тјеши ме само помисао да си сада са нашим родитељима, које си неизмјерно волио и који су те дочекали раширених руку. А мени остаје да те чувам у срцу, у мислима и у свакој молитви. Недостајеш ми сваког дана све више. Недостајаћеш ми док год дишем. Почивај у миру, брате мој.