ДУШКО ДАКИЋ

Драги наш тата, Тако смо те заједно звали и тако ћемо те заувијек памтити. За мене си био отац, а за Вању човјек који ју је прихватио и волио као своје дијете. Зато данас не тугујемо само за човјеком којег смо изгубили, већ за дијелом наших срца који је отишао с тобом. Прошло је 40 дана, а још увијек несвјесно очекујемо да се појавиш, да нас дочекаш својим осмијехом или упутиш ону ријеч која је увијек враћала мир. Кажу да вријеме лијечи све, али нама је само показало колико је велика празнина коју си оставио. Научио си нас да породица није само крв, већ срце које зна да воли.Зато данас не говоримо збогом. Само ти кажемо хвала. Хвала што си нас научио шта значи бити човјек, шта значи вољети породицу више од себе и шта значи живјети поштено. Молимо Бога да те загрли онако како си ти грлио и чувао нас. А ми ћемо те чувати од заборава, јер човјек умире тек онда када га забораве, а тебе ћемо вољети док последње срце које те воли не престане да куца. Са неизмјерном љубављу и вјечним поносом,