ДУШКА БРКОВИЋА

Драги тата, не могу се помирити са судбином да те немам више, да те не чујем, да ме не назовеш и да ме питаш како сам, могу ли, је ли ми тешко, а мени је најтеже било тата што нисам био поред тебе сваки дан за вријеме твоје болести. Са тобом је пошао један велики дио мене, јер био си моја велика подршка и ослонац. Фали нам да нас дочекаш са сузама радосницама и загрлиш нас јако и кажеш добро ми дошли сине. Био си наш понос и наставићемо као што си ти радио. Уздигнуте главе ћемо корачати кроз живот и са поносом увијек рећи ми со Душкови син и снаха. Знамо да си пошао са раном на срцу, нисмо ти испунили твоју највећу жељу, али испунићемо ти је тата. Чуваћу мајку, брате и сестре као што си ти то радио. Вољећемо те све док срце куца, богатство је било имати таквог свекра и оца. Не може смрт љубав да нам сруши јер вјечно те носимо у нашој души. Ти ћеш са нама бити у мислима нашим, не може нас ништа раздвојити. Хвала мили оче, ми ћемо се срести једног дана горе на небеској цести. Почивај у миру, ми ћемо те чувати од заборава. Волимо те.