ДРАГОЈУ ШЉИВАНЧАНИНУ

Овђе мајка сузе лије, Проклела зору што дан грије. Проклела друм и кобну срећу, Што јој узе радост највећу. У зору паде Лала мили, На друму ти се дани скрили. Остаде кућа без домаћина, Без осмијеха свога сина. Загрлила је камен ђе трава не ниче, У јутру су је чули да виче: „Дајте ми, људи, свјетло дана, Нашла сам свога сина у ранама.“ Тада се зора у мрак обуче, Мајци од туге срце препуче.