ДРАГОЈЕ-ДАДО ШЉИВАНЧАНИН

Куме мој,сило моја. Прође четрдесет тешких и непреболних дана без тебе. Четрдесет дана откако те нема, а мени и даље не долази до свијести да више не могу да те назовем и кажем: „Ђе си куме мој?“ Тешко је прихватити да ће телефон остати нијем. Био си мој највећи и најбољи пријатељ, мој вјерни кум. Нико и никада неће моћи да замијени твоје мјесто у мом срцу. Знам да ме и одозго чуваш и штитиш, као што си то увијек радио. Само сада морам да научим да живим са тим да те не могу загрлити, чути и вид‌јети, већ само да те носим у срцу и својим успоменама. Болиш, куме мој, и бољећеш док сам жив. Недостајеш сваког дана, у свакој причи,размишљању и у сваком трену, фали ће оно твоје “ђе ћемо куме“? Никада те нећу заборавити.