Мили моји, Дошла сам, из далека свијета Да обиђем вашу кућу вјечну Дошао је ваш Тацко, Ал` ме нико не дочека са осмијехом ко некада. Дочека ме само туга, од бола ме срце стеже Док ја гледам пут небеса завлада тама моје ђедовине. Нема више мога ђеда, моје бабе. Обишла сам кућу вашу сузе теку, док ми бол срце слама чини ми се, као да вас опет видим крај огњишта сједите ми... Зовем ђедо, баба али никог нема. Болан уздах из груди ми се оте што слагаше моје очи мене што несташе мени драги људи, још ту живе успомене. Истина је, не долазим често није исто сада, кад вас више нема. Све је тужно а и празна кућа и кад дођем свијећу да запалим ту на гробу, гдје сте сада мили моји кроз сузе вам на све захвалим. Често вратим давне успомене присјећам се ваше доброте, нема руку раширених, нит на прагу ђеда, бабе. Нема топлог загрљаја сад ме чека празна кућа не чека ме кафа врућа. Тужна ли си кућо стара, а весела си некад била због тебе се срце моје пара. Огрлица твоје мајке, једино, што ти од ње оста мени си је поклонио, само да знаш ђедо са поносом је носим. Памтићу те драги ђеде све док живи Тацко твој за мене ћеш увијек бити „херој мој”! Хвала на дјетињству дивном, милом баш је лијепо с вама било.