Драгици Лекић

с којом је отишао дио мог срца. Заувијек се опростити од тебе, сестро моја, значи помирити се с немогућим. Борила си се храбро, у тишини. Трпјела си незамисливо-ћутке, без жалбе, без бунта, да друге не оптеретиш, да не видимо колико те боли. Твоја храброст била је надљудска. Твоја снага неупоредива. А твоја благост, и у тим тренуцима, остајала је иста- да утјешиш, да загрлиш, да будеш ослонац и кад и сама нијеси имала снаге да стојиш. Давала си себе свима-увијек прва да помогнеш. Твоја емпатија и твој осмијех су лијечили душе. Твоја праведност и честитост су свијетли примјер свима који су те познавали. Одлазак твој оставио је празнину коју ништа не може попунити. А ја ћу те вољети док дишем и носити те у сваком откуцају срца мог. Почивај ми у миру.