ДРАГАНУ ДЕСПОТОВИЋУ

Какав живот, у њега два живота стала, Много страсти, смеха и песме, Легат вере, људскости и снаге, Смрт се љубави примаћи не сме. Каква нада, пркос страшној бури, Ништа се у сиво претворити неће, Живот као песак низ дланове цури, Сад се душа према души креће. Пођи тамо, нећеш бити сам, Уз њу се смести и без брига буди, Ми ћемо даље, ведри и јаки, Ваше радости, среће и живота плам. Нек буде какав знак са неба, Ехо грома или светлост блага, Вечно ће сјати на путима нашим, Твоја борба, савети, осмеси и снага. Конци љубави не пуцају никад, Нек буде какав знак са неба, Успомене наше неизбрисиве и трајне Биће осмех Ваш, све је како треба! Свираће гитаре, рефрени среће, Анегдоте старе и осмеси сетни, Смрт се љубави примаћи неће, Идемо даље, поносни и сретни! Трајаће моменти, ноте живота, Непрекинуте нити, слике вредне, Нек нама дође година стота, Срешћемо се опет, прилике једне. Ништа не може сећања да узме, Узалуд смрти што отима Човека Туга ће проћи, са њом и сузе Остаје траг, у нама довека! Какав живот и почетак вечног! Хвала на свему, ово није крај Никаква туга, сила иили смрт, Неће помрачити наше љубави сјај.