ДРАГАНА ЋИРОВИЋ

А мени се чини као да је вријеме стало оног тренутка када си заувијек склопила очи у Истанбулу 25. маја... Од тада више ништа није исто. И ништа више нема исти смисао... Кажу да вријеме лијечи све. Не лијечи... Само научи човјека да ћути са својим болом... Љубави моја, жељели смо да заједно градимо живот, дом, породицу, будућност... Маштали смо о обичним, малим стварима које данас боле више од свега на овом свијету. Ти нијеси била само моја вјереница. Ти си била и остала љубав мог живота. Моја срећа, мој мир, мој понос моје уточиште. Била си разлог због којег сам вјеровао у живот и будућност. И данас, послије годину дана, живим између сјећања и бола. Тражим те у свакој успомени, у сваком мјесту, у сваком тренутку тишине. Остала је моја љубав. Она иста, јака и нијема, која не пролази и не умире. Заувијек ћеш бити моје најљепше „ми”, моја непрежаљена љубав, мој живот. Вољећу те док дишем.