ДРАГАНА ЋИРОВИЋ

Занијемих пред неумољивом судбином. Изгубљен, сломљен, заувијек рањен твојим прераним одласком. Шта да радим са мојим „данас“ без тебе, кад је све било „ми“? Планови, снови, загрљаји… све је стало. За тебе сам дисао. У твом осмијеху сам проналазио дом. У твојим рукама – мир. У твојим очима – будућност. Са тобом сам живио, без тебе – само постојим. А небо, без питања и милости, учини оно најтеже... Угаси свјетлост наше породице, отргну ми из наручја моју љубав – душу моје душе. Али наша љубав не познаје и не признаје смрт. Она живи, дубоко усађена у мом бићу, у сваком откуцају мога срца. Јер када се душе истински препознају и споје, остају везане и када једно срце утихне. Ти и ја… Заувијек у сјећању, у пјесми, у бескрајној вјечности. Тамо гдје сузе постају тихе молитве, а бол – неумољиво свједочанство колико је наша љубав била стварна, снажна и света. Та љубав нас чини вјечним. Нас двоје, изван времена, до бескраја. Нека ти је вјечни мир, најњежнија душо моја, моја љубави, мој животу… У царству анђела, јер си била и остаћеш мој АНЂЕО. Заувијек твој,