ЂОРЂИЈЕ РАДОВИЋ

Прошло је четрдесет дана откако те нема, а навикли смо на твој осмијех, твоје шале које си збијао и кад никоме није било до смијеха. Знао си да поправиш дан само једним погледом, једном реченицом. Чак и пред крај, кад је било тешко, ти си се смијао. Научио си нас да се живот мјери осмијесима и колико си их другима дао. А ти си их поделио на хиљаде. И сад их носимо са собом. То ће заувијек остати твоје. Сада смо захвални смо сто смо те имали, што си нас волио онако како само ђед умије- тихо и сигурно без много ријечи, а са много топлине