ЂОРЂИЈЕ МИЉАНИЋУ

Прошло је најтежих пола године откако си заувијек отишао. Душа је празна, срце боли, али твој Мишко се бори и иде даље, како си ме увијек учио. Ипак, нема мог генија да ми даје савјете, похвале, да ме води на сваком кораку. У сваком тренутку си у мојим мислима и хиљаду питања "зашто", а одговора нема. Твој Лацо често тражи твоје фотографије, гледа их и пита када ће ујак поново доћи, док ће Вуки само из прича сазнати колико си био вољен и колико си нам свима значио. Брате, свима нам недостајеш, и веома је тешко носити се с тим. Твој осмијех, љубав и добродушност заувијек ће остати са нама. Без тебе, свијет је сиромашнији, али успомене на тебе никада неће изблиједити. Твоја храброст, преданост и љубав коју си давао свима са којима си био близак остављају неизбрисив траг. И даље вјерујемо да ћеш се једног дана појавити, да ћемо те поново вид‌јети, али док год живимо чуват ћемо успомене на тебе, твоју доброту, храброст и људску величину. Част нам је што си био наш, а твој одлазак никада нећемо прежалити. Почивај у миру, са анђелима.