ДЕЈО ЛАЗОВИЋ

Дека наш, не можемо да престанемо да мислимо на тебе. Утрнуло је за тобом цијело наше биће и живог дамара нема. Погубљени смо и празни. Твоја добра душа се већ лако и лепршаво на крилима Серафима узнијела лагано на Небо. Почиваш! Ми гинемо! Знам да Одозго чујеш ове крике наше, са мртве земље ове и видиш ову нашу тешку агонију и немоћ да прихватимо то што се збило. Погледај и ова срца што си нам наживо властитом руком својом ишчупао из груди и тиме бацио у најкрадњу таму и понор без дна. Она тону, тону и тону, полужива од тешких болова и спокоја више никако и нигда не налазе. Јел' ти нас сад бар имало жао, Деки наш? Кажи нам! Муко наша! Више нема твојих паркираних кола код ујака, да га сачекаш да дође с' посла, да се дружите. Ено га, горко сузе лије. Никад више да ми зазвони на телефон твој видео позив и оно познато: Ђе си, Љика, шта радиш? Рано наша, жива! Довијека! Како ћемо одсад даље? Једина крви сестре наше, крви наше крви. Делијо мајке своје... Љепото наша! Нека ти наше туге, које никад уминути неће, не ремете вјечни мир у Господу. Једнога дана ћемо поново сви бити заједно. О Боже, само, како до тада издржати овај губитак и непребол!?