Дејан-Дејо Никчевић

У насеље рајско откад оде Ево прође дв'је године дана Вјечна рано своје мајке Весне Вјечна рано свога оца Нана Дв'је године прохујаше дуге Ал бол сине љута се не стиша Срце пуца а низ лице тужно Вреле сузе лију кано киша Сваке ноћи кад у кревет легнем У сну Дејо милујем ти косу Без тебе је живот безвриједан Родитељска туго и поносу Кажу вр'јеме све лијечи ране И бол да ће да прође и мине Ал ја у те приче не вјерујем Лажу људи мој вољени сине Рука смрти отргну те страшне Нема више твог драгога лика Мјесто да те женимо Дејане Ми кукамо крај твог споменика Зору сваку чекамо са сузом Дани су нам жалосни и стресни Смрћу својом изненадном Дејо Сломи срце и мени и Весни Ја знам да нас одозгор с небеса Гледаш сине из рајске палате Док живимо на овом свијету Чуваћемо успомену на те Судба нит твог прекину живота Тијело ти покри вео таме Ал' у гробу хладном ће те вјечно Гријат сузе твог оца и маме