ДАРКО Вукашинa ПАНТОВИЋ

Мој тајо, моја дика, мој највећи ослонац у животу, највећи понос нас је напустио. Оставио си мајку, мене, Итану, Алексу, тајо, оставио си нас у највећој тузи и очају. Не знам како ово да ти опростим тата. Никад нећемо заборавити све што си урадио за нас, што си био наш највећи путоказ у животу, и што би дао живот за нас. Али не на овакав начин тајо, не овако сурово и овако изненада. Како ћемо ми сад без тебе, како да идемо даље, кад те нема? Што си отишао тако рано? Ја знам да ти се баба јавила у сну, раширила ти руке, а ти си једва чекако да је загрлиш, знам да јој нијеси могао рећи не. И зато сам љута на обоје, што сте ме оставили, што нијесте мислили на мене. Али знам да Бог узима најбоље, а ти си тајо, био најбољи од најбољих. Прави баби друштво на најљепшем мјесту у рају. Знам да поред ње неће више ништа да те боли, а ти нас гледај са неба, пошаљи нам некад неки знак да нас заправо никад нијеси оставио